Kako je život nepredvidljiv jebem mu mater

16 Mar

Zdravo Sofija. Dugo nisam pisao. Imam svoje razloge. Evo tri i po godine. Pih, proletelo je.

Pišem ti ovo dan pre nego što opet, sada već po 4. put idemo u Tiršovu. Zašto? Krenuću od početka.

Bilo je leto. 2014. Prelepo. Spakovali smo se. Auto je bio pun. Svi smo bili veseli. Duster je bio spreman da se ponovo spušta niz Soline. Prethodni put smo se zeznuli i nismo platili putno osiguranje pa smo pukli 60€ na pedijatra na Visu.

Na prelazu u Višegrad si se ispovraćala. Nije ti bilo dobro. Pila si neko mleko. Razumljivo. Deci je loše u kolima. Malo sumnjivo doduše, ti nikad ne povraćaš u kolima.

Stigli smo u Opuzen. “Tata nosi me!” “Bole me noge!” “Neću neću neću!”

U prvi mah pomislili smo da si se malko razmazila ali Milici i meni je od starta nešto bilo sumnjivo. Prosto to nije bilo naše dete. Naše dete je nasmejano, voli da se igra, trči, skače po krevetu, igra fudbal. Prethodne godine na Visu na 10 stepeni nisi iz vode htela da izađeš.

Ovoga puta ne.. Nosi me nosi me nosi me.. Piškiš ko luda. Piješ vodu ko luda.

Legneš da gledaš crtani prethodno si piškila, zamenjena ti je pelena, praviš baru preko pelene…

Školski primer. Čudi me kako pedijatar nije provalio. – reče pedijatar u Tiršovoj kad smo se vratili u Beograd.

Ali nismo se odmah vratili u Beograd. O ne. Dosta smo lutali. Prvo si počela da dišeš ubrzano. Ja guglam nešto kao simptome, izlazi mi dijabetes. Hm, jebote, setim se Laka ima dijabetes, da nije i Sofija te sreće? Ma lud si – ne lupetaj – jedi govna – stvarno si debil – samo se zajebavaš – ne budali – šta ti pada napamet – malo je kenjkava – mnogo ste je razmazili – drska je – bezobrazna je – treba da se aklimatizuje.

Odemo u petak u hitnu. Sumnjamo na neku upalu. Uha, dupeta, čega jebeno god. Kažu u hitnoj, ništa strašno, neka mokri, neka pije vode, vlaga je malo je aklimatizacija, malo je crveno uho.

Ok, ajmo nazad. Povraćaš još jednom, i još jednom. Dišeš ubrzano. I brže i brže. 36 udisaja u minuti. Šta ćemo, dali su to neke lekiće. Da vidimo kako ćemo za vikend. 40 udisaja u minuti. 16 je normalno.

Ide vikend. Ajmo da sačekamo kontrolu u ponedeljak. Ajmo sutra na plažu, sigurno će ti biti bolje pored mora. Ti si puna duha, hoćeš da se igraš, malo si neraspoložena, malo plačeš, malo vrištiš ali hoćeš da se igraš. Ide noć. Ijao. Dahtanje se nastavlja. Prolazimo nekako vikend sve vreme teško dišeš.

Ujutru mi spavaš na grudima dižeš se i tiho izgovaraš: “Tajo, ho..oo..ću kući” Odlepljujem. Govorim Milici da se pakujemo i krećemo za Beograd da nisam siguran da ćeš izdržati. Milica kaže da sačekamo kontrolu pa ćemo da vidimo.

Ponedeljak ujutru, idemo kod pedijatrice koja sumnja na astmu. Kaže vlaga je to je močvarno tle, sigurno je neki početak astme, daje ti inhalator i pumpicu sa berodualom.

Prolazi još dva dana nije ti bolje. Ja i dalje guglam i pitam doktor interneta i svi simptomi ukazuju na dijabetes. Nisu ti merili šećer. Doktorka je rekla biće joj bolje. Pitam Milicu – šta znači bolje – skočiće iz kreveta bolje ili malo će sporije disati i možda će hteti nešto da jede bolje. Ne zna. Ne znam ni ja.

Sreda jutro. Rekla je da dođemo popodne, ja kažem Milici da se pakuje i da krećemo ujutru. Spremamo Diksi (Miličina mama) da ćemo možda odmah u Split ako rezultati budu loši. Seoski lekari vade krv ali ne rade šećer. Rade rentgen, sumnjaju na hočkin, lupetaju gluposti. Kaže doktorka  — moja Sofija ja sam mislila da ćeš ti meni trčeći na kontrolu. Usrala se. Nema pojma šta je. Rentgen čist, krv ko suza.

Izgovaram – Ljudi, ona mokri, pije vodu ko luda, malaksala je, izmerite joj jebeni šećer. Nadrkana mlada doktorka iz Hitne, ajde dosado izmerićemo joj šećer.

Ekran pokazuje – 24.1.

Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!

Pokušavaju da te stave na aparat, da te zakače na insulin i infuziju – ne vredi. Kažem ni minut više da nam nista potrošili, u vozilo i vodite je za Split. Milica ulazi sa tobom u sanitetsko vozilo, ja odlazim po stvari i putujem 157km/h ka Splitu. Jebi ga, Duster ne može brže.

Stižemo u sedam. Milica te je već videla na intenzivnoj, kaže još pola sata su se mučili da ti nađu venu kako bi te zakačili na sistem.

Pitam šta je – Dijabetes Tip 1. Kako je – ne znamo. U ovom trenutku molimo se da pokazatelj koji je sad trenutno neki i neki bude bolji za nekoliko sati. Jebote, koji pokazatelj, šta..

Kaže doktorka da vas ne opterećujem izrazima ona je u teškoj dijabetičkoj ketoacidozi. To je stanje u kome je krv toliko kisela da je pitanje minuta da li će osoba preživeti ili ne. Nije baš tako rekla ali kao da je tako rekla.

Guglam.

Usled nedostatka insulina koji se luči iz pankreasa kada se unose ugljeni hidrati, šećer u krvi se taloži jer ne može da uđe u ćelije, jer nema insulina da od tog šećera otvori vrata ćelije i stvori energiju.

Posledica je to da prvo šećer u krvi raste, mokri se više i više se pije voda jer organizam želi da izbaci šećer. Ne uspeva. Šećer raste. Energije nema. Malaksalost. Javljaju se ketoni. Proces razgradnje masti koja mora da usledi jer organizam i od masti pokušava da iščupa energiju. Nema energije. Kreće poslednja faza ketoacidoze ubrzano disanje. Pluća pokušavaju da se bržim disanjem oslobode ketona i šećera. Kada PH vrednost padne na 6.7 nastupa smrt. Ph vrednost izmerena te noći bila je 6.93.

Brate, ONA JE IMALA PH 6.9!!!! Pa vi imate dete Supermena! Nama je 7.1 teška intenzivna. – rekao je pedijatar na prijemu u Tiršovoj kroz nedelju dana.

Firule

Firule, splitska bolnica, koja je hiljade mališana spasila od dijabetesa,  ima prelep pogled.

Normalan PH krvi je 7.3-7.5. Noć pred ovo jutro bilo je nešto što vrlo teško mogu da opišem. Ni dan danas nisam baš svoj kada se prisetim. Negde oko šest ujutru doktorka nam javlja da si se stabilizovala.

Da ne nabrajam ludila koja nam se dešavaju u glavama. Telefon zvoni na sekundnom nivou. Gluvi telefoni, osiguranje, organizacija, aerodrom, Tiršova, pratnja, insulini, psiholog, anesteziolog, hitna pomoć čeka na aerodromu u Beogradu, u Tiršovu stižemo tako što ja vozim Dustera do Beograda, Diksi sa mnom, Milica je sa tobom u avionu. Dušan me zove pita da li da me čeka u Slavonskom brodu ili negde dalje. Vozim samo 157 na sat jer Duster ne može brže.

Stižemo u slično vreme u Tiršovu. Dobro si. I bićeš dobro. Kreće proces edukacije. Nemamo vremena za jadikovanje, za preispitivanja, za samokritiku, za samospoznaje, za nepravedan svemir, za uvek je neko drugi kriv. To ne sme da postoji. Ni dana bolovanja nismo uzeli. Nastavljamo život kao da se ništa nije desilo.

Sofa

Privikavaš se na merenje šećera bez problema, za davanje insulina inekcijama uvek negoduješ ali si slatka kad izgovaraš:

-Jedan dva tri cetri pet sest sedam osam devet deset izasao beli mesec na mesecu pise volim te najvise.

iglice

Ide vreme. I leti, i vec imas 4.5 godine. I za svako kukanje, plac, nervozu i nemir prvo proverimo da li ti je nizak ili visok secer, da li si gladna ili si u nekoj infekciji. Za svako gup si tajo i gup gup i bezobazan.. znam da tako ne mislis..

Jer kada si u infekciji to je whole other game level. To je muka i briga da li da ti damo ovoliko insulina ili onoliko insulina, da li ćeš da se ispovraćaš pa je problem jer smo ti uopšte dali insulin, a šećer raste pa pada pa si nervozna pa nećeš da jedeš pa ludilo. Pratimo te svaki dan, niski šećeri su nam isto toliko, i više opasni. Ne smeš da nam upadneš u hipoglikemijsku komu sad kad si toliko izgurala. :)

“Imam ja ortaka sa dijabetesom, to je laća sa tim se lako živi samo ne sme da jede slatkiše”

Šupičku materinu bre. Da li znaš kako izgleda kada ne spavaš 3 godine celu noć. Nego zaspiš pa se budiš u 3 ujutru da meriš šećer, pa error, pa ne vidiš, pa je niska, pa sok, ba budi dete, pa plazma….

Da li znaš da dete od 3 godine ne sme da zajebava sa hranom? Da li znaš koje dete ne zajebava sa hranom?

Znam, srećni smo, nije rak, nije tumor, nije multiplaskleroza nije ovo nije ono. Ali nije JEBENO lako.

Najzad, lako je samo srati i ostati živ.

Moja Sofija, ti rasteš u jednu prelepu devojku, balet ti ide sjajno, engleski učiš sama, crtaš a nisam ni shvatio da umeš da nacrtaš neke stvari koje si mi juče nacrtala..

Ti si najluđa i najslađa devojčica na planeti. Ti si superherojka.

Ja ću donesati
Ja ću mu nedati
Kopopac
Nedobro
Ti budi. A ja ću budati
Ja ću da se pomanjim
Preprećka
Ja sam princezna
Sa nekom drugom iđačkom
Mašiđovona
Osenosvestio se
Kignja
Daj mi Legokockovog konja i kucu
Dudačak mač
Ccaćka staza
Škabeti
da se zapokopčaš
cći cći cći
u tom tentutku
uskusnog zeku
Ceča Iija
izgubničko jaje
el si me zavumeo?
bande mantil
el si zabovaija?
zasto mi proverujes telo?
pošaljila si mi poljubac
Baz Svekosni
špageti bonjezi
znaš šta-te (znate šta)
bako ova moja mama je nepametna – kad su ti zabranili da izgovaras da je neko glup :)

Brzo ćeš odrasti. I sama ćeš nadgledati svoju ljubičastu insulinsku pumpu. Hoću samo da ti se izvinim. I da ti kažem da te volim najviše na svetu.

Ti si moj svet.

Milice. Volim te. Bez tebe ništa ne bi imalo smisla. Hvala ti što se boriš zajedno sa mnom. Aj srećno sutra.

s-d

Advertisements

13 Responses to “Kako je život nepredvidljiv jebem mu mater”

  1. Jelena Djordjevic March 17, 2017 at 1:52 pm #

    Covece, ja vas ne poznajem a kao da vas znam hiljadu godina! Divni ste! Zelim vam svu mogucu srecu i ljubav na daljem putu! Isceljujucem, lekovitom! I hvala za ovaj tekst! Zato sto nas menja na bolje, zato sto siri ljubav, zato sto je tako iskren i cist! Najtopliji pozdrav od mene ❤❤❤

  2. Darko March 17, 2017 at 2:07 pm #

    Druze,

    Ozbiljno si me rasplakao. Fingers crossed da zivot ide mnogo lakse nego do sada💪💪💪

  3. CaraDara March 17, 2017 at 5:04 pm #

    Malo mi se maglio tekst dok sam čitala. Svaka čast. Ljubi Sofiju.

  4. Jelisaveta March 17, 2017 at 5:20 pm #

    Dragi Ivane,
    Sa Vašim tekstom će se poistovetiti svaka osoba koja ima dijabetes, ili koja brine o takvoj osobi. Ovo je nešto o čemu se mora mnogo više pričati, baš na ovaj, najogoljeniji, najbrutalniji i najiskreniji način. Takođe, smatram da bi više roditelja čija deca imaju dijabetes trebalo ovo da radi, jer, verujte mi, iz ličnog iskustva znam, da vi kao roditelj prođete kroz mnogo više stvari u odnosu na nas koji smo u poziciji deteta sa dijabetesom. Mi se ne sećamo svake hipo ili hiperglikemije, mi ne vidimo sebe u tim trenucima i mi se tada ne borimo sami zahvaljujući vama, roditeljima. Za nas kažu da smo borci, jer ipak je to naš organizam i naš pankreas, ali nas boraca ne bi bilo da nema vas roditelja. Toliko toga želim da Vam napišem, a istovremeno se osećam kao da ne mogu da se izrazim dovoljno dobro ili jasno od svih emocija koje me u ovom trenutku preplavljuju. (Nadajmo se da se tresem zbog ovih emocija a ne hipoglikemije :’D)
    U svakom slučaju, Sofija će jednog dana biti mnogo ponosna na ovaj tekst koji ste napisali, kao što sam ja sada. O ovome treba pričati, pisati i diskutovati, obelodanjivati probleme itd., a ja se samo nadam da ćete u budućnosti pisati još tekstova (ili pisama starijoj Sofiji) na ovu temu, koje ćemo i mi koji nismo članovi Vaše porodice biti u mogućnosti da pročitamo.
    Jelisaveta Fotić, studentkinja koja od svoje pete godine živi sa dijabetesom, ponajviše zahvaljujući njenim roditeljima <3

    • chabunkazur March 17, 2017 at 6:25 pm #

      HVALA DO NEBA.
      Ovaj komentar Jelisaveta zaista mnogo znači. Hvala ti puno.

  5. Dejan Bizinger March 17, 2017 at 6:00 pm #

    Upravo sam procitao tekst i nemam reci. Jako mi je zao sto ste prosli kroz taj stres i hvala sto ste podelili svoje iskustvo sa drugima, mozda nekome bude od koristi da brze prepozna simptome iako se nadam da niko nece doci u takvu situaciju kao vi. Smatram da u nekom savrsenom svetu deca pa tako i njihovi roditelji ne bi trebali da prolaze kroz ovakve i slicne stvari. Zelim vam svu srecu i da Sofija sto manje oseti dijabetes. Ne znam da li mogu nekako da pomognem, ali ako mogu bice mi drago.

  6. Marina March 17, 2017 at 6:33 pm #

    Moja prijateljica ima isto sina koji ima diabetes tip 1.Ugradili su mu cip u ruci,koji se povremeno menja a secer se ocitava preko aplikacije za mob.Sajt je FreestyleLibre.com

  7. Danijela March 17, 2017 at 7:18 pm #

    Dragi Ivane, potresla me je Vasa prica jer sam i sama imala bolesno dete (nije dijabetes, ali takodje strasno) i znam kroz sta prolazite. Razlog sto Vam pisem je sto je mom bratu u septembru dijagnostikovan dijabetes. Onda je njegova svastika, koja je sva u prirodnim lekovima, nasla travara koji “navodno” leci dijabetes. Svi smo bili skepticni, ali nismo imali sta da izgubimo. Moj brat je popio tu terapiju (sirup, caj i cuvarkuca) i izlecio se! Ne znam sta da Vam kazem. Nisam lekar i nisam u poziciji da bilo sta preporucujem, ali ako Vas zanima uradite search “Mirsad Krnjic dijabetes Konjic” pa procitajte clanke. Moj brat kaze da su jako srdacni i spremni da izadju u susret. Celokupna terapija kosta oko 12.000 dinara. Oni nikako ne savetuju da se prekida uobicajena terapija nego da se njihova terapija uzima istovremeno. Nadam se da ce Vam pomoci. Puno srece!

  8. Talita March 18, 2017 at 7:51 pm #

    Svaka čast! Držite se! Pusa velika Sofiji!!! <3

  9. Sandra March 19, 2017 at 4:38 am #

    Ne znam šta da kažem. Svaka vam čast, svoma troma kroz šta ste prošli. Kakve crne Tantalove muke. He ain’t got nothing on you guys.. Divni ste. Hvala vam. Heroji ste, majke mi, svo toroje. Istovremeno mi srce cepa i dirljivo je dok čitam. Ne znam, starno ne znam šta da kažem. Keep fighting.

  10. Marija April 3, 2017 at 10:00 pm #

    Dragi Ivane, zao mi je zbog bolesti koja je zadesila vasu devojcicu… Ja sam se razbolela kada sam imala 23 godine, tek sto sam upisala petu godinu fakulteta…simptomi su takodje bili ogromna zedj i pojacano mokrenje kao najupecatljiviji, ali i mrsavljenje, umor, pospanost, osecaj teskih nogu kada se penjem uz stepenice, zamagljen vid… I dok sam citala vas clanak setila sam se svega kroz sta sam tada prosla…u to vreme je vladao svinjski grip pa su posete u bolnici bile zabranjene, mesec dana sam bila na internoj b klinici u Dr Subotica.. Sada kada i sama imam malu bebu shvatam koliki je to strah i borba za nasa najmilija bica. Ono sto bih da vam porucim je, znam da jos par godina ce vam biti tesko dok curica sama ne preuzme kontrolu i brigu nad dijabetesom, ali sa ovom bolescu se zaista potpuno normalno zivi, insulin treba prihvatiti kao svog dobrog prijatelja, malecka ce slobodno moci bilo kojom aktivnoscu da se bavi, da putuje, da se druzi, zivi zivot punim plucima! Mene je nekako bolest motivisala da postizem vise, cak sam od mnogih prijatelja aktivnija, putujem dosta, radim, ma sve normalno, verujte mi da mi je ovo oko insulina i merenja secera sada rutina i konacno mogu da kazem, a tako zaista i osecam, da mi vise nije zao, a ni tako strasno sto sam dobila dijabetes.. Ako vam bilo kakva pomoc treba ili savet slobodno kazite, ostavicu vam moj kontakt, drzite se i bice sve u najboljem redu <3

Trackbacks/Pingbacks

  1. ‘KAKO JE ŽIVOT NEPREDVIDIV, J…. MU MATER’: Tatin blog o Sofiji koji je potresao Srbiju – Net.hr - March 17, 2017

    […] smjenjujemo, uzimamo bolovanje, zovemo u pomoć bake i djedove”, kaže Ivan čiju priču sa “Sofijinog bloga” prenosimo u […]

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: