Archive | info RSS feed for this section

Protected: Milica

19 Apr

This content is password protected. To view it please enter your password below:

Advertisements

Kako je život nepredvidljiv jebem mu mater

16 Mar

Zdravo Sofija. Dugo nisam pisao. Imam svoje razloge. Evo tri i po godine. Pih, proletelo je.

Pišem ti ovo dan pre nego što opet, sada već po 4. put idemo u Tiršovu. Zašto? Krenuću od početka.

Bilo je leto. 2014. Prelepo. Spakovali smo se. Auto je bio pun. Svi smo bili veseli. Duster je bio spreman da se ponovo spušta niz Soline. Prethodni put smo se zeznuli i nismo platili putno osiguranje pa smo pukli 60€ na pedijatra na Visu.

Na prelazu u Višegrad si se ispovraćala. Nije ti bilo dobro. Pila si neko mleko. Razumljivo. Deci je loše u kolima. Malo sumnjivo doduše, ti nikad ne povraćaš u kolima.

Stigli smo u Opuzen. “Tata nosi me!” “Bole me noge!” “Neću neću neću!”

U prvi mah pomislili smo da si se malko razmazila ali Milici i meni je od starta nešto bilo sumnjivo. Prosto to nije bilo naše dete. Naše dete je nasmejano, voli da se igra, trči, skače po krevetu, igra fudbal. Prethodne godine na Visu na 10 stepeni nisi iz vode htela da izađeš.

Ovoga puta ne.. Nosi me nosi me nosi me.. Piškiš ko luda. Piješ vodu ko luda.

Legneš da gledaš crtani prethodno si piškila, zamenjena ti je pelena, praviš baru preko pelene…

Školski primer. Čudi me kako pedijatar nije provalio. – reče pedijatar u Tiršovoj kad smo se vratili u Beograd.

Ali nismo se odmah vratili u Beograd. O ne. Dosta smo lutali. Prvo si počela da dišeš ubrzano. Ja guglam nešto kao simptome, izlazi mi dijabetes. Hm, jebote, setim se Laka ima dijabetes, da nije i Sofija te sreće? Ma lud si – ne lupetaj – jedi govna – stvarno si debil – samo se zajebavaš – ne budali – šta ti pada napamet – malo je kenjkava – mnogo ste je razmazili – drska je – bezobrazna je – treba da se aklimatizuje.

Odemo u petak u hitnu. Sumnjamo na neku upalu. Uha, dupeta, čega jebeno god. Kažu u hitnoj, ništa strašno, neka mokri, neka pije vode, vlaga je malo je aklimatizacija, malo je crveno uho.

Ok, ajmo nazad. Povraćaš još jednom, i još jednom. Dišeš ubrzano. I brže i brže. 36 udisaja u minuti. Šta ćemo, dali su to neke lekiće. Da vidimo kako ćemo za vikend. 40 udisaja u minuti. 16 je normalno.

Ide vikend. Ajmo da sačekamo kontrolu u ponedeljak. Ajmo sutra na plažu, sigurno će ti biti bolje pored mora. Ti si puna duha, hoćeš da se igraš, malo si neraspoložena, malo plačeš, malo vrištiš ali hoćeš da se igraš. Ide noć. Ijao. Dahtanje se nastavlja. Prolazimo nekako vikend sve vreme teško dišeš.

Ujutru mi spavaš na grudima dižeš se i tiho izgovaraš: “Tajo, ho..oo..ću kući” Odlepljujem. Govorim Milici da se pakujemo i krećemo za Beograd da nisam siguran da ćeš izdržati. Milica kaže da sačekamo kontrolu pa ćemo da vidimo.

Ponedeljak ujutru, idemo kod pedijatrice koja sumnja na astmu. Kaže vlaga je to je močvarno tle, sigurno je neki početak astme, daje ti inhalator i pumpicu sa berodualom.

Prolazi još dva dana nije ti bolje. Ja i dalje guglam i pitam doktor interneta i svi simptomi ukazuju na dijabetes. Nisu ti merili šećer. Doktorka je rekla biće joj bolje. Pitam Milicu – šta znači bolje – skočiće iz kreveta bolje ili malo će sporije disati i možda će hteti nešto da jede bolje. Ne zna. Ne znam ni ja.

Sreda jutro. Rekla je da dođemo popodne, ja kažem Milici da se pakuje i da krećemo ujutru. Spremamo Diksi (Miličina mama) da ćemo možda odmah u Split ako rezultati budu loši. Seoski lekari vade krv ali ne rade šećer. Rade rentgen, sumnjaju na hočkin, lupetaju gluposti. Kaže doktorka  — moja Sofija ja sam mislila da ćeš ti meni trčeći na kontrolu. Usrala se. Nema pojma šta je. Rentgen čist, krv ko suza.

Izgovaram – Ljudi, ona mokri, pije vodu ko luda, malaksala je, izmerite joj jebeni šećer. Nadrkana mlada doktorka iz Hitne, ajde dosado izmerićemo joj šećer.

Ekran pokazuje – 24.1.

Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!

Pokušavaju da te stave na aparat, da te zakače na insulin i infuziju – ne vredi. Kažem ni minut više da nam nista potrošili, u vozilo i vodite je za Split. Milica ulazi sa tobom u sanitetsko vozilo, ja odlazim po stvari i putujem 157km/h ka Splitu. Jebi ga, Duster ne može brže.

Stižemo u sedam. Milica te je već videla na intenzivnoj, kaže još pola sata su se mučili da ti nađu venu kako bi te zakačili na sistem.

Pitam šta je – Dijabetes Tip 1. Kako je – ne znamo. U ovom trenutku molimo se da pokazatelj koji je sad trenutno neki i neki bude bolji za nekoliko sati. Jebote, koji pokazatelj, šta..

Kaže doktorka da vas ne opterećujem izrazima ona je u teškoj dijabetičkoj ketoacidozi. To je stanje u kome je krv toliko kisela da je pitanje minuta da li će osoba preživeti ili ne. Nije baš tako rekla ali kao da je tako rekla.

Guglam.

Usled nedostatka insulina koji se luči iz pankreasa kada se unose ugljeni hidrati, šećer u krvi se taloži jer ne može da uđe u ćelije, jer nema insulina da od tog šećera otvori vrata ćelije i stvori energiju.

Posledica je to da prvo šećer u krvi raste, mokri se više i više se pije voda jer organizam želi da izbaci šećer. Ne uspeva. Šećer raste. Energije nema. Malaksalost. Javljaju se ketoni. Proces razgradnje masti koja mora da usledi jer organizam i od masti pokušava da iščupa energiju. Nema energije. Kreće poslednja faza ketoacidoze ubrzano disanje. Pluća pokušavaju da se bržim disanjem oslobode ketona i šećera. Kada PH vrednost padne na 6.7 nastupa smrt. Ph vrednost izmerena te noći bila je 6.93.

Brate, ONA JE IMALA PH 6.9!!!! Pa vi imate dete Supermena! Nama je 7.1 teška intenzivna. – rekao je pedijatar na prijemu u Tiršovoj kroz nedelju dana.

Firule

Firule, splitska bolnica, koja je hiljade mališana spasila od dijabetesa,  ima prelep pogled.

Normalan PH krvi je 7.3-7.5. Noć pred ovo jutro bilo je nešto što vrlo teško mogu da opišem. Ni dan danas nisam baš svoj kada se prisetim. Negde oko šest ujutru doktorka nam javlja da si se stabilizovala.

Da ne nabrajam ludila koja nam se dešavaju u glavama. Telefon zvoni na sekundnom nivou. Gluvi telefoni, osiguranje, organizacija, aerodrom, Tiršova, pratnja, insulini, psiholog, anesteziolog, hitna pomoć čeka na aerodromu u Beogradu, u Tiršovu stižemo tako što ja vozim Dustera do Beograda, Diksi sa mnom, Milica je sa tobom u avionu. Dušan me zove pita da li da me čeka u Slavonskom brodu ili negde dalje. Vozim samo 157 na sat jer Duster ne može brže.

Stižemo u slično vreme u Tiršovu. Dobro si. I bićeš dobro. Kreće proces edukacije. Nemamo vremena za jadikovanje, za preispitivanja, za samokritiku, za samospoznaje, za nepravedan svemir, za uvek je neko drugi kriv. To ne sme da postoji. Ni dana bolovanja nismo uzeli. Nastavljamo život kao da se ništa nije desilo.

Sofa

Privikavaš se na merenje šećera bez problema, za davanje insulina inekcijama uvek negoduješ ali si slatka kad izgovaraš:

-Jedan dva tri cetri pet sest sedam osam devet deset izasao beli mesec na mesecu pise volim te najvise.

iglice

Ide vreme. I leti, i vec imas 4.5 godine. I za svako kukanje, plac, nervozu i nemir prvo proverimo da li ti je nizak ili visok secer, da li si gladna ili si u nekoj infekciji. Za svako gup si tajo i gup gup i bezobazan.. znam da tako ne mislis..

Jer kada si u infekciji to je whole other game level. To je muka i briga da li da ti damo ovoliko insulina ili onoliko insulina, da li ćeš da se ispovraćaš pa je problem jer smo ti uopšte dali insulin, a šećer raste pa pada pa si nervozna pa nećeš da jedeš pa ludilo. Pratimo te svaki dan, niski šećeri su nam isto toliko, i više opasni. Ne smeš da nam upadneš u hipoglikemijsku komu sad kad si toliko izgurala. :)

“Imam ja ortaka sa dijabetesom, to je laća sa tim se lako živi samo ne sme da jede slatkiše”

Šupičku materinu bre. Da li znaš kako izgleda kada ne spavaš 3 godine celu noć. Nego zaspiš pa se budiš u 3 ujutru da meriš šećer, pa error, pa ne vidiš, pa je niska, pa sok, ba budi dete, pa plazma….

Da li znaš da dete od 3 godine ne sme da zajebava sa hranom? Da li znaš koje dete ne zajebava sa hranom?

Znam, srećni smo, nije rak, nije tumor, nije multiplaskleroza nije ovo nije ono. Ali nije JEBENO lako.

Najzad, lako je samo srati i ostati živ.

Moja Sofija, ti rasteš u jednu prelepu devojku, balet ti ide sjajno, engleski učiš sama, crtaš a nisam ni shvatio da umeš da nacrtaš neke stvari koje si mi juče nacrtala..

Ti si najluđa i najslađa devojčica na planeti. Ti si superherojka.

Ja ću donesati
Ja ću mu nedati
Kopopac
Nedobro
Ti budi. A ja ću budati
Ja ću da se pomanjim
Preprećka
Ja sam princezna
Sa nekom drugom iđačkom
Mašiđovona
Osenosvestio se
Kignja
Daj mi Legokockovog konja i kucu
Dudačak mač
Ccaćka staza
Škabeti
da se zapokopčaš
cći cći cći
u tom tentutku
uskusnog zeku
Ceča Iija
izgubničko jaje
el si me zavumeo?
bande mantil
el si zabovaija?
zasto mi proverujes telo?
pošaljila si mi poljubac
Baz Svekosni
špageti bonjezi
znaš šta-te (znate šta)
bako ova moja mama je nepametna – kad su ti zabranili da izgovaras da je neko glup :)

Brzo ćeš odrasti. I sama ćeš nadgledati svoju ljubičastu insulinsku pumpu. Hoću samo da ti se izvinim. I da ti kažem da te volim najviše na svetu.

Ti si moj svet.

Milice. Volim te. Bez tebe ništa ne bi imalo smisla. Hvala ti što se boriš zajedno sa mnom. Aj srećno sutra.

s-d

1. rođendan

20 Sep

1

Ma ne znam šta da napišem. Toliko si porasla i toliko brzo ide vreme. Prebrzo. Brzo ćeš otići od kuće, a mi ćemo biti džangrizavi matorci koji ležu u osam i pričaju kako im je ćerka otišla od kuće.

Ali to je život.

Ja zapravo pišem ovaj post sada, decembar je, a ti imaš skoro 15. meseci.

Photo0973

Ljub.

20. jun – devet meseci

20 Jun

20.9.2012

Draga Milice, upravo je Sofija napunila 9 meseci.

Tačno onoliko koliko si je ti nosila od kada je bila visoka 4mm i imala plućašca manja od makovog zrna i srce van tela.. Kako je to čudno.

A sada je već velika devojka koja stoji, govori ba-ba, ta-ta, da, ne ne ne, ga-ga, ma, mam, mama, prrrrrrrrrrrr.. ustaje, puzi kao komandos, okreće se, seda sama posla parkiranja u rikverc. Skače na glavu po krevetu, nespretno, ali sigurno. Koja je to milina gledati, iako me oči bole od ekrana u 10 sati uveče.

24.11.2012

Fazu sa kukovima smo prošli kao da nikada nije imala problem. Ta tri meseca od drugog, prosto se i ne sećam kako smo prošli, znam samo da smo je uspavljivali na rukama i da od samog starta spava celu noć. I da je dosta vežbala, pa je deda Giba sada zove “Jakota”.

I da, iako smo je “navikli na ruke”, već sada ne voli toliko da se nosi niti da je bacakamo levo desno. Samostalna je i slobodna. Uskoro će da se odseli od kuće ;)

24.3.2013

Samo je nosimo onoliko koliko ona upravlja gde da je nosimo. I mnogo mi je slatko kako se penje na tebe svako veče pre nego se onesvesti od umora i zaspi do jutra.

Najveselije dete koje sam upoznao. Samo se smeje. Čak i kada priča sa strancima. Čak i kada je prehlađena ili ima upalu srednjeg uha.

(Hvala bogu da je to sada u redu :))

Puno vas volim. Zaista sam srećan. Hvala ti.IMG_1094